Nije tajna da način na koji se pojedine osobe odevaju privlači pažnju drugih kad prolaze ulicama gradova širom planete, kao i Srbije. I ne samo njih. Naime, na stranicama brojnih časopisa sve češće se pojavljuje rubrika pod nazivom Stil na ulicama (Street style) i ona, sem što omogućuje i ljudima koji žive u ostalim mestima da uživaju (ili ne) u garderobi takozvanih običnih devojaka i momaka, vernije od bilo koje piste, po mom mišljenju, opisuje sadašnjost mode. Međutim, verujem da nije tajna ni činjenica da se, kako pojedini prolaznici, tako i oni koji prate navedenu rubriku, ponekad zapitaju može li se na osnovu ove sadašnjosti, ali i prošlosti, predvideti šta nas ubuduće čeka na ulicama.

Što se tiče prošlosti, u dvadesetom veku je postojala povezanost između načina odevanja, mode i različitih potkultura. Prvo su, dakle, nastajale potkulture, a potom su načini odevanja (stilovi) njihovih pripadnika postajali hip (hip je sleng izraz i znači trenutno moderan i poznat). Dešavalo se i da su potkulture zauvek (ili na neko vreme) nestajale, dok su stilovi neometano nastavljali da „žive“. Upravo to je bio slučaj kada se radi o hipsterima i hipicima.

Potkultura hipstera se pojavila  u Sjedinjenim Američkim Državama u razdoblju od 1940. do 1950. godine proteklog stoleća. Činili su je pojedinci bele rase, iz srednje i više srednje klase, koji su slušali džez muziku i bluz; koristeći lake droge i iskazujući naklonost ka homoseksualnosti, oni se nisu doživljavali prihvaćenima u okviru svog društva. Ali za razliku od samih hipstera, čija se potkultura vremenom gasila, njihov način odevanja su prihvatili i nadahnuli se istim, pre svih ostalih, hipici.

Dve decenije kasnije, usledila je potkultura hipika, a sa njom naročit stil i novi modni talas. Drugim rečima, nosioci tog talasa široko prihvaćenom učinili su – sve do današnjih dana – garderobu svetlih i jarkih boja, kao i šarene zvonaste pantalone, široke košulje (indijske) i duge haljine i suknje (neretko se odeća ručno izrađivala i bojila, a služila je ukidanju klasnih razlika). Kada je reč o obući, nju su uglavnom sačinjavale indijanske cipele i svedene sandale, premda je nemali broj hipika hodao bos, što je trebalo da ukaže na privrženost prirodi. Osim toga, njihov nakit se sastojao od perlica i raznih privezaka-simbola (na primer, mira).

Posle hipika, tačnije početkom devedesetih godina, isprva na ulicama američkih gradova, a ubrzo i u svetu, sve više mladih počelo je sopstvenim stilom da zove nošenje naočara debelih okvira (mnogo puta bez stakala), izlizanih farmerki, kariranih košulja i oko vrata palestinskih marama, pretvarajući ga postepeno u modu. Ukratko, iznova su na red, u smislu modernog, došli hipsteri, odnosno osobe koje za sebe kažu da su novi pripadnici pomenute potkulture.

U vezi sa tim, kao što hipici u svoje vreme verovatno nisu mogli da zamisle povratak stila hipstera pri kraju dvadesetog veka, tako ni hipsteri iz četrdesetih godina, pretpostavljam, nisu znali da će određene delove njihovog načina odevanja hipici uvrstiti u svoj. U skladu sa ovom pretpostavkom, smatram da je teško sa izvesnošću reći kako će izgledati budućnost stila na ulicama. S druge strane, u današnje vreme – doba u kom se nijedna potkultura ne izdvaja značajnije u odnosu na preostale, a mladi u toku leta često odećom podsećaju na hipike, iako većina njih sebe svrstava u „nove“ hipstere – to je možda i nemoguće. Pa ipak, oslanjajući se na iskustva iz prošlosti i iz sadašnjosti, nije teško zaključiti da će naredni stil(ovi), ako ništa zanimljivije od toga, bar biti hip.

Autorka: Staša Đurđić