Drage moje, znate i same koliko puta vam se desilo da se zagledate onako, bezveze, i tada sve postaje providno, i ništa ne vidite ali vi zamišljate odredjenu scenu, deo života ili pak samo maštate. Tako sam zagledavši se, došla na ideju da utipkam svoju priču u ovaj blog i ostavim vas da razmislite šta je za vas najvažnija stvar i do čega vam je najviše stalo jer u sledećim redovima saznaćete šta je mene promenilo a samim tim i ono do čega mi je stalo. Nadam se da će ovo biti zanimljivo putovanje za vas jer je meni bilo izuzetno.

Posle jedne neuspele dugogodišnje veze i par slabo plaćenih poslova odlučila sam da odem iz svog grada. Sredivši papirologiju aplicirala sam za posao u Americi i par meseci nakon toga usledio je intervju sa Staff Direktorom jedne poznate Američke kompanije. Požurila sam sa fakultetom i dala još nekoliko ispita a iz straha da mi nedaju vizu, ostavila sam dva najteža za ”kad se vratim jednog dana”. Ubrzo su mi javili da sam prošla intervju i ostalo mi je samo da spakujem svu svoju energiju, želje i snove u jedan kofer i krenem na svoje prvo putovanje koje me je promenilo i dalo mi sve ovo što sada imam.

Bila je jesen i moj grad je bio mokar od kiše. I ja sam plakala, samo niko nije video, ali ipak sam otišla.

Sletiviši na aerodrom moje srce kucalo je brže, nisam se plašila. Znala sam da ću uspeti! Verovala sam u to. Sela sam u taxi i dok sam se vozila, prva tabla koju sam videla na auto putu bila je za Miami. Lepa, velika zelena tabla, onakva kakvu sam gledala u filmovima. Mojoj sreći nije bilo kraja. Prvo što sam pomislila bilo je ”Uspela sam!”, ni ne slutivši da to nije bio ni početak i da me je ?ekalo još mnogo toga i dobrog i lošeg.

Kompanija za koju sam trebala da počnem da radim rezervisala mi je hotel za prvih par dana. Medjutim tih par dana produžili su, na moju sreću, na petnaestak dana i ja sam sama krenula sa obilaskom grada, plaža, shoping molova i svega onog što bi uradio svaki turista. Ulaskom u prvu prodavnicu u downtown-u gde sam ja pričala engleski a prodavačica uporno odgovarala na španskom, shvatila sam da je jako poželjno znati španski ako želiš da živiš u Americi, nije neophodno ali je definitivno poželjno.

Konačno, došao je dan kada sam bila pozvana da dodjem na posao. Bila sam odmorna i spremna za jedan težak ali jako drag period mog života. Ujutru rano, osam sati, mini busom sam došla sa nekolicinom kolega na veliki parking. Pratili smo menadzera koji dosao po nas i pokazao nam put do budućih radnih mesta. Konačno smo stigli. Svi smo stajali  u redu, bila sam toliko uzbudjena da nisam primetila veliki, beli, metalni ”grad” sa moje desne strane. Pisalo je ”Fascination”, i uistinu, bila sam fascinirana a to se moglo videti i na licima mojih kolega. Dve plave devojke stajale su ispred mene, sa širokim osmehom na licu, a u očima sam im mogla videti puno očekivanja, a bila sam sigurna da su i one isto videle u mojim o?ima. Tako nasmejane, rekle su, skoro u isti glas: Žaneta, Zvezdana, i pružile ruke. Pomislila sam ”Iz Srbije, ne mogu da verujem, super!”. Bio je to početak jednog lepog druženja sa sestrama iz Sombora. Malo smo sačekale i došlo je vreme da udjemo u naš novi ”metalni grad”, u naš prvi brod.

Veliki grad na vodi, ni nalik na ono kako sam ga zamišljala, bio je puno veći, i ne pomisliš da si na njemu, izgledao je kao i svi ostali hoteli na kopnu. Ulaskom na gangway – mostić koji spaja luku i brod počelo je jedno moje novo profesionalno iskustvo koje je uticalo na moje navike kao i na moju karijeru i opredeljenje što se tiče odabira posla. Na samom brodu odmah posle mostića, bile su postavljenje stolice i stolovi na kojima smo popunili svoja dokumenta i konačno predali  svoje pasoše, što mi se nije nimalo svidelo ali nisam imala drugi izbor. Kada sam završila sa popunjavanjem papira ostalo je da uzmem ključeve od svoje kabine i smestim se konačno. Srećom, moje dve nove prijateljice bile su u kabini do mene a moja nova cimerka je bila na poslu. Raspakovale smo stvari najbrže u životu, imale smo samo dvadesetak minuta, i otišle na sastanak dobrodošlice. Hodnikom su prolazili zaposleni u razli?itim uniformama, jurili su, umornih lica i znojavog čela. Pomislila sam da sigurno imaju dosta posla danas ili neki veliki dogadjaj.

Velika kristalna sala na osmom spratu, najveća do sada, restoran u kome sam se definitivno zaljubila u svoj posao. Na sredini te sale, bio je okrugli sto, za njim je sedeo prosedi čovek, oštrih crta lica, tamnog tena i tamnih skupljenih obrva. Plašio me je svojom ozbiljnošću. Nekoliko momaka, sestre i ja, sele smo za sto i čekali da ovaj čudan čovek po?ne sa svojom vojnom disciplinom. Najzad, progovorio je, na engleskom, naravno: Broj košulje! Broj cipela! Broj suknje i pantalona! Izlgedalo je kao da smo došle u neki zatvor i da smo tu samo brojevi i ništa više, ali kada imate 20 hiljada zaposlenih ljudi u kompaniji onda se sve pretvara u brojeve, pa i ljudi. Osmeh sa lica sestara momentalno je nestao, pogledale su me i ja sam odgovorila brzo, a potom i one. Dok je pisao njihove odgovore pitale su me tiho, na srpskom, šta je sa njim. On je zapisao to što je imao, spustio je olovku i ispod gustih obrva pogledao, onako diktatorski, i rekao: Nije mi niša, samo nemamo puno vremena. Ajde po uniformu pa na posao. Vas tri se javite na jedanaesti sprat asst. Maitre’d – Ivo. Ja sam Marino. Pogadjate, na hrvatskom, naravno, mentalitet naših ljudi se ne menja ni na kraju sveta. Bile smo zapanjene, sada već uplašene koračale smo dugim hodnikom na trećem spratu (to je prvi sprat koji ima prozore i na kojem je smeštena posada) i komentarisale onako, ženski, o novom Maitr’d – iju (Šefu)  kakav je i kakav je utisak ostavio na nas, kao i cela situacija. Uzele smo uniformu, i javile se na posao…

Autor: glamdama